We don't see things as they are, we see things as we are
Nikada me nije pitao...
Uvek je imao svoj odgovor i sliku naše stvarnosti. Nije to bila stvarnost koja je ličila na pejzaž, oslikana svim bojama prošlosti. Bila je to slika naslikana jednom jedinom bojom, bojom njegovih snova. Bez šarenila, bez stručno pomešane žute i plave, bez hladnih i toplih boja, bez radosti i tuge, bez mene i njega. Osećaj krivice budio je u meni, svakom rečenicom, ostavljajući me da patim.
Šest godina, pokušavala sam da oplemenim bar jedan deo njegove slike, da ubacim malo šarenila i oživim snove. Nije mi uspelo. Nije umeo da oživi umetničko delo. Nisam uspela da ga naučim da posmatra. Moja slika divnog pejzaža, počela je ličiti na kič. Poželela sam da uništim sopstveno delo. U meni se rađala emocija koju nisam želela da slikam. Emocija koja je slikala mrtvu prirodu. Ličila sam na plastično voće u činiji od alpaka, pored malog zatvorenog prozora. Dok sam ga ljubila, ukus grafita u ustima, podsećao je na plastično voće sa slike. Znala sam da je vreme da krenem. Vreme, da uramim pejzaž koji slikah i postavim na čisto beli zid iznad svog kreveta.
Otišla sam. Patila. Krivila sebe. Krivila sebe zbog jednobojnosti njegove slike. On je krivio mene.
Poslednji put, kada smo se videli, jednim potezom, ljubomorno je prosuo kantu crnog mastila preko moje slike.
Još i sada, maramicama natopljenim suzama, skidam tragove crnila, ne znajući da li ću uspeti da ponovo oživim vedrost pejzaža.
Words like violence
Break the silence
Come crashing in
Into my little world
....
